..
Код Срба, цветови божура* су искључиво били беле боје све до битке на Косову пољу 28. јуна 1389. (6897.) године, на Видовдан**, када су из земље, натопљене крвљу српских православних витезова и јунака, никли црвени божури.
У науци се тај процес зове транспирација, када течност (у овом случају крв српских јунака, која поседује велику количину међућелијске везивне супстанце), се пасивно транспортује у корен биљке, а затим у ксилем (транспортно ткиво биљке). Течност тада прелази из ксилема у мезофилне ћелије листа, па до листова цвета који постају црвене боје. Остатак течности у зеленим листовима испарава са њихове површине и напушта биљку путем дифузије кроз стоме.
У народу се верује да корен божура привлачи срећу, па је пожељно гајити овај цвет у својој башти. Такође, верује се да црвени божури чувају и дом од зла.
Народна изворна песма „Уснила је дубок санак“, говори о божуровима. Са Косова поља, Рада је имала визију будућности. Божури су лепи мушкарци, Срби… Сањала је да ће правих Срба бити све мање, само камен и љуто трње, то је ова гунгула што се надвила над нашом лепом земљом, Србијом. Да не би до тога дошло, она је желела да помогне како зна, па је хтела да остану у кревету мало дуже… Она воду, а он корен, па нек’ изникну млади!
0 комментариев